У оснивачкој декларацији ДСС, познатој као “НАШИ РАЗЛОЗИ”, записано јe:
„Без начела нема демократије. Демократски поредак је сав саткан од политичких начела. Та идеја водила нас је одувек. Стварање Демократске странке Србије дошло је као израз овог највишег политичког уверења.
Наш је избор потпуно јасан: политичка борба за демократски преображај Србије. То значи да Србија треба да буде устројена на темељима демократског парламентарног поретка. Оданост том принципу чини суштину Демократске странке Србије. Политичка уверења су за нас изнад свега. И изнад вођа, и изнад интереса, и изнад дневне политике. Пут ка демократији пун је искушења и странпутица. Зато и није чудо што неки на том путу отпадају. Још једном се потврђује стара истина: они који су спремни на уступке, а своју корист претпостављају политичким уверењима, угрожавају интересе нације и друштва.”
Двадесет година деловања ДСС није протекло без тешкоћа. Све тешкоће које су погађале и народ, погађале су и ДСС. Било је много тешкоћа и искушења, од самог почетка: оспоравање првобитне регистрације ДСС до одлуке Врховног суда у септембру 1992., суочавање Србије са последицама злочина хрватске државе, почињених у војним акцијама “Бљесак” и “Олуја” 1995., оправдан отклон ДСС од коалиције “Заједно” 1996., суочавање Србије са НАТО злочинима 1999., избори 2000., учешће у Влади 2001., излазак из те Владе исте године, крађа мандата ДСС средином 2002., два изборна циклуса председничких избора 2002., ванредно стање у Србији у марту 2003. и атак режима на ДСС, избори у децембру 2003., учешће у власти од марта 2004., председнички избори 2004., осамостаљење Црне Горе половином 2006., доношење новог Устава 2006., избори у јануару 2007., учешће у Влади од средине 2007., стварање лажне државе Косово у јануару 2008., избори средином 2008., одлазак ДСС са власти средином 2008., финансијско, медијско и организационо гушење ДСС од стране режима и Запада од средине 2008. до данас, и избори 2012. године.
Друга деценија деловања ДСС је била обележена сатанизацијом ДСС, због тога што није хтела да се приклони диктату Запада. У тој деценији није било лако бити члан или функционер ДСС. Највећа жртва те сатанизације је био Војислав Коштуница. Од тренутка изласка из Владе Србије у августу 2001. године, ДСС је од Запада била третирана као непријатељ (од средине 2001. до марта 2004. и од средине 2008. до данас) или као нужно зло (од марта 2004. до средине 2008.). Поред моћних противника – пре свега САД и ЕУ, и њихових заступника у Србији – углавном бивших странака ДОС-а и већине невладиних организација, ДСС је успела да опстане и на последњим изборима, као опозициона странка, гушена, ометана и оцрњивана, да забележи status quo у резултату, што је, с обзиром на околности, равно успеху.
За разлику од осталих странака, њихових лидера и функционера, током двадесет година постојања и учешћа у власти, више пута, људи Демократске странке Србије су, по правилу, живели скромно као народ, а не бесно као власт. Ово је нешто што остаје као граничник између ДСС-а и осталих странака, поред једине разумне политичке идеје на овим просторима. Демократској странци Србије није на руку ишла једна околност коју помиње још и Алексис де Токвил, да : “Светом чешће влада лажна али јасно исказана мисао, него истинита али сложена идеја”.
Као што су се током прве две деценије људи ДСС-а залагали и успели да странка опстане (а међу њима, од почетка и аутор овог текста), тако и ми, који смо сада у ДСС-у, и ми који ћемо у ДСС-у и остати, и они који ће доћи, треба да се постарамо да ДСС опстане и наредне две деценије, да би са радошћу прославили и 26. јул 2022. године и 26. јул 2032. године.
