среда, 20. март 2013.

ОДГОВОР МИЛУ ЂУКАНОВИЋУ

Редакцији дневног листа ДАН

Годинама се нисам ни најмање обазирао на  различите врсте оптужби које су повремено стизале од појединаца из руководства Црне Горе. Једноставно, после проглашења независности Црне Горе сматрао сам да моје уверење да је заједничка држава најбоље решење треба да задржим за себе, и да више никаквог смисла нема јавна полемика или одговори на оптужбе које су долазиле пре свега од Мила Ђукановића. Неистине и увреде за којима је посезао Ђукановић биле су бројне, али на њих нисам одговарао сматрајући да је излишан сваки одговор на ове сувише очигледне и непристојне  испаде. Био сам рад да оставим Ђукановића да и даље прича шта год хоће, да он није прекорачио сваку границу што неминовно налаже одговор.

Признајем да сам погрешно мислио да Ђукановић ипак мора имати нешто у себи од познате црногорске честитости, и да му не може пасти на памет таква врста подлости да убијене људе користи да би током избора сачувао власт. Тим пре, што сам од убиства новинара Душка Јовановића па до осамостаљивања Црне Горе имао више пута  обавезу да разговарам са Ђукановићем и приликом тих бројних сусрета он није никада, макар у увијеној форми, имао храбрости да изнесе своје данашње измишљотине.

Истина је да нисам имао прилику да познајем убијеног новинара Душка Јовановића. Вређати убијеног новинара лажно тврдећи да сам био његов послодавац, посебна је врста безобзирности. Верујем да у Црној Гори не постоји обичај да се клеветају убијени људи, а посебно не они за које ни до данас није откривено ко их је убио.

И сада долазимо до оног заиста мрачног и  подмуклог дела Ђукановићеве оптужбе. Ради се о једној скоро болесној потреби да ме ни мање ни више него повеже са убиством Душка Јовановића. Нисам стручњак и не могу да објасним ту наопаку душевну склоност за лажним сведочењем и једном смишљеном подвалом. Али ако не могу да проникнем у ту врсту људске склоности  могу несумњиво да проценим да ниједном председнику владе не може да служи на част  да измисли овакву неистину.

С друге стране, сам Ђукановић је својим растројеним наступом отворио следеће питање. Шта га толико узнемирује у случају убиства новинара Јовановића, када је спреман на овај беспримеран начин да измишља и  подмеће? Када сам већ приморан да реагујем онда јавно саопштавам да су ми руке увек биле чисте а савест потпуно мирна. Зато са најдубљим  осећањем гнушања и презира реагујем на Ђукановићеве оптужбе. Пошто сам одговорио Ђукановићу, сада је ред и да ја њему поставим бар једно питање на које би он требало да јавно одговори. Да ли су и њему руке чисте и да ли му је савест мирна?  Нема потребе да продубљујем ово питање јер Ђукановић би ипак требало да се сети да истина ослобађа.

И на крају неколико опаски око паљења амбасада.  Ђукановић би морао да зна да је то ствар Србије и да он не би требало да се меша у посао који није његов. Наравно, ако има неке доказе око паљења амбасада онда би требало да их достави надлежним органима Србије. То се неће третирати као денунцирање него као допринос правди. Уколико нема доказе, него се бави недостојним подметањима, онда му није место да се меша у унутрашње ствари Србије. Питам се шта би се десило да су са званичног места у Србији упућене сличне тешке оптужбе на рачун неког црногорског политичара. Та врста понашања је очигледно резервисана за Ђукановића, а на Србију би се сручило дрвље и камење и за неупоредиво мањи испад.

Сам се ни на који начин не уплићем у ствари независне Црне Горе и ово моје реаговање је више него изнуђено неразумним деловањем председника Владе Црне Горе. Ма шта мислио о изборима у Црној Гори и о Милу Ђукановићу и његовом противкандидату Миодрагу Лекићу, ничим се нећу мешати у ствари Црне Горе јер дубоко поштујем њене грађане ма којој политичкој опцији припадали.

Последње Ђукановићеве оптужбе су беспримерне, пошто до сада није познат случај да се са званичног места једне независне државе за најгоре злочине оптужује политичар који је обављао функцију председника СР Југославије и председника Владе Србије. То је и разлог зашто сам сматрао да поред јавности ово писмо треба да доставим и властима Србије.

У Београду 19. марта 2013.

Војислав Коштуница

 

0 коментара:

Постави коментар